Danas možemo da kažemo da se priča o radu na sebi, ličnom razvoju i praktikovanje psihoterapije i različitih drugih metoda uselila u našu svakodnevnicu. Do pre samo par godina to nije bio slučaj i reklo bi se da se pomeramo u smeru na bolje.
Postepeno skidanje stigme sa mentalnog zdravlja i noramlizacija problema se dešava i to je odlično ali kao i sa svakim trendom, makar u začetku, javlja se puno zabune i pogrešnog tumačenja, što je slučaj i sa ovim pitanjem.
Rekla bih da se trenutno nalazimo u situaciji gde se rad na sebi pretvara u unutrašnji pritisak da se mora postići neko željeno stanje uma, svesti i emocija. Često je očekivanje kod ljudi da postoji tamo neka obećana zemlja mira i spokoja a rad na sebi se u tu svrhu koristi kao sredstvo.
Niti postoji obećana zemlja niti je rad na sebi ili bolje rečeno spoznaja sebe, konačna. Ali hajde da krenemo od početka.
Šta je rad na sebi (zaista)?
Rad na sebi mogli bi, grubo da definišemo kao oblik brige o svom mentalnom zdravlju. Ako bi krenuli u dublju analizu rekla bih da je rad na sebi sinonim za upoznavanje i razumevanje sebe i svog funkcionisanja u svetu.
Upoznavanje i razumevanje sebe, se dalje odnosi na razumevanje svog emotivnog života, telesnih senzacija, svest o sopstvenim potrebama, vrednostima, stavovima, ciljevima kao i smislu svog postojanja.
Rad na sebi može da se odnosi na različite oblasti čovekovog života kao što su parterski odnosi, roditeljstvo, prijateljstva, obrazovanje, poslovni razvoj, fizičko zdravlje, interesovanja, kreativnost kao i duhovni razvoj.
Kada ovako definišemo stvari jasno je da je rad na sebi, zapravo saznavanje o sebi, i kao takvo nešto što traje čitavog života. Jer život je kao živi organizam koji se stalno kreće i menja. Tako i mi, u našim životima, stalno se krećemo i menjamo i zato rad na sebi nema kraj.
Kada potraga za mirom postaje hronična tenzija?
Svi oni pojmovi koje svakodnevno slušamo kao što su anksioznost, granice, panični napadi, depresija, preterano razmišljanje, manjak samopoštovanja i samopouzdanja su samo manifestacije nekih dubljih stvari koje valja proraditi i razumeti. To su neke psihološke sposobnosti koje možemo razvijati kroz život upravo radom na sebi.
Problem nastaje kada ljudi sebi prvo zalepe neku dijagnozu ili etiketu a zatim stave ispred sebe nerealna očekivanja o rezultatima.
Niti jedan od gore pomenutih pojmova ne možemo posmatrati izolovano od celine jednog bića. Samim tim ne možemo ni očekivati konačno razrešenje. Sve u jednoj ličnosti je povezano i zato bez razumevanja ličnog psihološkog funkcionisanja, niti jedna tehnika ili metoda sama po sebi, neće pomoći.
Društvena obećanja: Pritisak “industrije sreće”
Lakše zvuči da neko samo treba da nauči da postavlja granice i da će svi problemi netragom nestati. To prosto nije moguće. Ili, kada se osoba oseća sasvim iscrpljeno i sagorelo pa pokušava odmorom i redovnim ispijanjem mače sa đumbirom da otkloni posledice hroničnog stresa. To se jednostavno ne dešava.
I kada se ovako nešto očekuje, nije neobično što razočaranje vrlo brzo dođe, pa onda dodatno pritisak raste jer je osećaj neuspešnosti prisutan još jače.
Zašto je to tako?
Dostupnost informacija donela nam je mnogo toga a nije zaobišla ni psihologiju. Problem međutim, nastaje kod pogrešnog razumevanja psihloške pozadine funkcionisanja ljudi a to nije slučajno.
Kako je industrija ličnog razvoja jedna od tri najbrže rastuće industrije u svetu, broj onih koji žele svoje mesto da zauzmu u ovoj oblasti je sve veći. Gde je tržište gusto tu je marketing sve kreativniji. Pa se tako sa svih strana prodaju problemi mentalnog zdravlja i obećava njihovo brzo razrešenje.
Barata se pojmovima, simptomima i problemima u svrhe prodaje a prosečan čovek sve što vidi uzima zdravo za gotovo. Posebno je osetljiva ova oblast jer problemi sa mentalnim zdravljem veoma utiču na svakodnevni život ljudi i možete zamisliti kako neka osoba koja ima poteškoće reaguje kada vidi blještavo obećanje razrešenja.
Društvene mreže kao izvor isrpljenosti
Sa druge strane, međusobno otuđenje je u porastu a upotreba društvenih mreža sve veća. A tamo, u lepom virtuelnom svetu, svi žive prelepe, presrećne živote osim onog koji gleda.
To je, naravno, jedno nerealno stanje, a ljudi su sve manje sposobni da realno sagledavaju stvarnost. Sad, setite se primera iz prethodnog pasusa i zamislite samo koliko je to veliki pritisak za osobu koja je neuspešna pa i u radu na sebi. Sve radi a ništa ne daje rezultate.
Poređenje sa virtuelnim ljudima i njihovim savršenim životima dovelo je do povećanja pritiska na pojedinca i upadljivo podseća na ličnu neadekvatnost.
Sve je manje otvorenog kontakta sa stvarnim ljudima i stvarnim problemima, što dodatno povećava osećaj izolovanosti.
Konstantno pokušavanje da se bude “bolji ja” po tuđim merilima (ili merilima marketinga) dovodi do kognitivne i emocionalne iscrpljenosti – burnout-a.
Kako ljudi procenjuju sebe?
Ljudi procenjuju sebe na osnovu fragmentiranih psiholoških pojava bez sagledavanja šire slike o sebi. Što više pokušavaju da se bave sobom primenjujući razne metode, sve su dalji od stvarnog napretka.
Kratki rezovi ne rade: Slučaj postavljanja granica
Neko ko proceni da ima problem sa granicama, može pokušavati da se u stvarnom svetu zauzme za sebe i to nije ništa loše, sve dok ne dođe do momenta da neko pogazi te granice i tada nastaje problem.
Tada ta osoba počinje da se pita šta nije u redu sa njom i osećaj nezadovoljstva raste. A nije problem u izgovoriti ne, samo se to ne uči kao u školi. Problem sa granicama je problem sa nepoverenjem u sebe.
Granice dolaze prirodno kao produžetak zaštite ličnog integriteta i autonomije. Dakle, ako neko želi da radi na svojim granicama treba da se bavi mnogim drugim stvarima koje će pomoći da poverenje u sebe raste, a onda će i granice iz toga doći prirodno.
Kako bi trebalo da izgleda rad na sebi? Put, a ne cilj
U prethodnom primeru sa granicama sam objasnila kako izgleda dublji problem. Dakle nije do postavljanja granica već do nepoverenja u sebe.
Pa kako onda graditi to poverenje u sebe? Pre svega to nije zadatak koji ima jasan cilj. Poverenje u sebe se gradi postepeno, izažući sebe izazovima, prolazeći kroz teškoće, otvaranjem ka drugim ljudima i nečem novom.
Opet ovo povlači neku predstavu o tome šta ja želim u životu, u kom smeru idem, šta želim da postignem, čime želim da se bavim. Bez nekog smera u ka kome želimo da se krećemo naš život će biti automatizovan i bez smisla.
Zatim, polako idemo tim putem i usput učimo o sebi. Rešavamo probleme, prepoznajemo svoje potrebe, testiramo šta nam prija, dajemo to sebi. Patimo, bivamo povređeni, tugujemo pa prevaziđemo.
Što smo više otvoreni ka životu, to je mogućnost razvoja ličnosti veća. Što više stvari iskusimo, i usput razumemo sebe u tome, to će više naše poverenje u sebe rasti. Što više poverenja imamo u sebe to će granica biti jednostavnija. Ovo je put rada na sebi.
Bol nije problem, bol je sastavni deo rasta
Mnogi ljudi veliku energiju ulažu u zaštitu sebe od bola. Ne samo da je to raspianje dragocene životne energije nego je i takav zahtev nemoguće ostvariti.
Jedna od stvari koju treba da ponavljate sebi jeste – možete živeti i dok vas boli. Čak šta više, iz bola rastemo. Niko se ne menja dok mu je sve potaman.
Teškoće života, bol, razočaranja, povrede su okolnosti koje nas teraju da se razvijamo ili da se još više povučemo. Da li će doći do razvoja ili povlačenja zavisi od toga da li radimo na sebi. E to je poenta rada na sebi. Razavoj ličnosti.
Prolazak kroz životne izazove tako da oštećenja po nas budu što manja. Rad na sebi značii da se posle razočaranja ne povučemo več da se ponegujemo i probamo ponovo.
U ovom vakumu između bola i ponovnog otvaranja ka životu leži rad na sebi. To je primarni zadatak bavljenja sobom. Veoravti sebi, verovati drugima i životu bez obzira na sve što proživljavamo.
Onda i svi simptomi postaju blaži, lakši ili barem ne stalni. Anksioznost dolazi od preterane brige, od strepnje, od nepoverenja. I da, svi ćemo osećati anksioznost u nekim trenucima života, ali poznajući sebe i radeći za sebe uprkos njoj, njen će intenzitet prirodno opadati.
Skroz je u redu, imati loš dan (ili dane), biti zbunjen, pasti u stari obrazac, to nije nazadovanje već proces.
Od fragmenta do celine: Široka prizma rada na sebi
Pritisak od rada na sebi se povećava kada se preterani fokus stavi na jedan fragment, jedan delić našeg života. Pritisak takođe raste kada se očekuje krajnje razrešenje. Lek za to je posmatranje sebe i svog života kroz širu prizmu.
Učenje o ličnom funkcionisanju, regulaciji emocija i razumevaju svojih telesnih signala. Takođe, treba upoznati svoje obrsce reagavanja, svoje slepe mrlje. Ovo je jedan deo priče.
Drugi deo se odnosi na punjenje energijom kroz kreativnost, duhovnost i brigu o sebi. Kako se to radi, razlikuje se od osobe do osobe. Nema ispravnog ili pogrešnog načina samo radoznalost u pogledu isprobavanja stvari.
Stalno osluškivanje sebe i svojih potreba i poriva. Hrabro postavljanje ciljeva i postepeno kretanje ka njima. To je put razvoja.
Pasivno konzumiranje ili aktivna uloga
Dostupnost informacija i privid znanja ljude često stavlja u pasivnu ulogu prema sebi. Jer, “čini mi se da znam” i takav uvid stvara zabludu da je to dovoljno u radu na sebi.
Paradoksalno, ovaj osećaj “aktivnog” znanja povećava pritisak i iscrpljivanje jer nema stvarne aktivne uloge u životu. Samo osećaj sve znam ali ništa nije drugačije. Pritisak često dolazi iz gomilanja teorije bez konkretne promene, suočavanja, primenjivanja.
Mesto psihoterapije: Štaka, a ne spasilac
Postoji tako mnogo načina na koji čovek može da promišlja o sebi. Čitanje, kavlitetni razgovori, znanje, različite duhovne prakse, umetnost… Psihoterapija takođe ima svoje mesto u radu na sebi.
Ona je samo jedan od alata na vašem celoživotnom putu razvoja. Psihoterapija nije svemoćna i ne treba da je posmatrate kao konačnog spasioca. To je samo jedan deo podrške sebi kroz celoživotni razvoj.
Benefiti praktikovanja psihoterapije su brojni. Ova specifična metoda pre svega vas uči kako da razumete svoj emotivni svet i kako da promišljate o sebi. Pomaže u razumevanju tipičnih načina reagovanja, uverenja, zabluda o sebi i o svetu. Pomaže da se olakšate i da kroz odnos sa teraputom korigujete svoja ranija emotivna iskustva.
Volim da posmatram psihoterapiju kao štaku koju koristite u nekim periodima života kada vam je poteban oslonac. Poenta korišćenja štake jeste da kroz vreme ponovo naučite da hodate bez štake i nastavite dalje sa svojim životom.
Sa krajem psihoterapije ne prestaje vaš rad na sebi. Možda će vam, kroz život, biti potrebno više puta da se vratite na psihoterapiju, to je u redu. Sve dok ne očekujete konačno razrešenje.
Zaključak: Kako želim da izgleda moj život za deset godina?
Kao što možete da zaključite iz ovog teksta, rad na sebi je nešto što traje dok nas ima. Mislim da je pravilnije reći da je to celoživotna spoznaja sebe.
Mislim da rad na sebi treba da teži ka tome da živimo život, da, da ga živimo a ne da se od života krijemo. Da ga živimo čak i kada nam isti taj život servira grozne stvari.
Jer život bez bola ne postoji, a bol sam po sebi ne treba da nas zaustavi. Može privremeno da nas uspori ali ne i parališe. Rad na sebi treba da znači stvaranje smisla u svom životu, šta god to bilo za vas. Treba i da podrazumeva učenje odgovornosti i izbore.
Pogeldajte svoj život unazad. Koliko toga ste prevazišli, koliko ste drugačiji nego pre deset godina, recimo? Mi se stalno menjamo, sazrevamo. Ono gde bavljenje sobom pravi razliku je u tome da li ste u tih deset godina išli unapred, unazad ili stajali u mestu.
Da li ste u tih deset godina zadovoljni kako ste živeli? Ako niste, možete još danas početi rad na sebi, samo pazite, nema obećanje zemlje, ispred vas je narednih deset godina i pitanje kako želim da moj život izgleda kroz to vreme koje je ispred mene?