Lako je tebi. Kažu mi mnogi kada im pričam o svojim idejama ili aktivnostima. Lako je tebi da tako pričaš i to često kažu kada ih navedem da uvide drugo rešenje za njihov problem. Probala sam da objasnim da nikom nije lako i da je potpuno besmisleno porediti se. I na kraju, da se uopšte ne radi o tome da li je nekom lako ili nije. Već o tome koliko je neko spreman da preuzme odgovornost za sebe pa da umesto izgovora zašto nešto ne može jednostavno proba nešto drugo. Nešto novo.
Jer sva fora i jeste u pokušajima. Akcijama. Nema garancija da će nešto uspeti. Niti da će problem biti rešen ali drastično se povećava ta verovatnoća ako nešto pokušamo umesto da samo kukamo.
A volimo da kukamo. Onoliko na brdovitom Balkanu. Uvek sam se pitala koja je svrha postojanja žena narikača, meni je to potpuno nenormalno i naopako. Pa kao da tuga može da se ublaži glasnim narikanjem. Ali shvatila sam kasnije, nije u pitanju ovde nečija tuga ili gubitak, već da selo čuje i zapamti. Što glasnija narikača mora da je bolji čovek bio. Ili što glasnije kuka mora da je mnogo volela pokojnika. Tako se opravdavaju postupci. Gospode bože, kakav besmisao.
Kada sam bila mlađa, dva ili tri puta sam imala priliku da prisustvujem sahrani sa narikačama. Sve to mi je delovalo kao posao. Tako treba ajde da to odradimo. I tada i sada mi to deluje potpuno nepotrebno. I previše.
E pa tako i danas, što više stvari okrivim za svoj problem i nezadovoljstvo, to sam u svojim i u očima bližnjih bespomićnija jedinka. A kad je tako onda zapravo nije do mene. Tako se sa svih strana čuje narikanje pa šef mi je zadao, moj muž to ne zna, kako će deca bez moje pomoći, da je bolji prevoz u gradu ja sigurno ne bih kasnila, da je ona šalteruša bila ljubaznija ja ne bih sada morala dva puta da idem, da nije bila onolika gužva u radnji sigurno ne bih zaboravila da kupim ono što mi treba, kada će da prođu ove vućine da mogu da… (dopunite sami).
Uočavate vezu? Što glasnije kukamo to smo sve sigurniji da je svet, tamo neki spolja, odgovoran za naš život.
I ja sam nekada bila jedna od tih koje kukaju. Doduše umereno, jer sam inače po prirodi i karakteru uvek za rešavanje stvari. A kakunje je popularno, pa je tako i većina mojih kafa sa prijateljima bila makar u jednom delu obojena pričama o kosmosu koji je kriv što smo se jutros uspavali. A ne to što smo blejali do kasno. Znala sam ja i onomad da je to bezveze i da mi ne prija. Unutrašnji kompas nepogrešivo šalje te signale. Pitanje je samo da li ćemo ih uvažiti ili ne. Te signale. Mislila sam da je to uredu, donekle čak i verovala da su drugi odgovorni za stvari koje se meni dešavaju. Tek, kada bi te priče postale preglasne i prenaporne u meni je vrištao osećaj da tu nešto nije kako treba.
Volim da rešim i razrešim. Ne volim da se kao žaba kuvam polako. Pa sam i u tim danima preduzimala inicijativu i stvar u svoje ruke. Mnogo puta mi se pokazalo koliko je svet otvoren za nas. Kada se mi otvorimo i uzmemo stvar u svoje ruke. Onda kosmos neplanirano radi za nas.
A sećam se nečega što me je posebno nerviralo. I što mi je sve više dokazivalo ovu teoriju da je do nas samih a ne do okolnosti. Čak i kada nas zadese baš prave nepravde, na koje nikako nismo mogli da utičemo. I tada možemo odabrati kako ćemo se sa tim nositi. Ali tek kada neko vreme ostanemo sa tom nepravdom, da je skroz osetimo i prihvatimo.
Elem, na fakultetu je postojalo nekoliko profesora koji su važili za stroge. Stara škola. Imaš 200 ispitnih pitanja, literaturu, i cepaj. Na ispitu izvučeš tri pitanja, moraš da znaš sva tri da bi prošao. Jasno i transparentno. Pa ipak su mnogi, da ne kažem većina, kukali o nepravednosti padanja na tim ispitima. Sve sam znao a oborio me je. Slušali smo tri godine mi mlađi dok nismo došli do te famozne treće godine i socijalne patologije. Ja sam odlučila da prvo odem da slušam ispit da vidim tog strašnog profesora koji obara studente koji sve znaju. Možete pretpostaviti šta sam videla, sve suprotno od onoga što su pričali. Jeste da je mnogima vraćen indeks, jeste da su oni imali nekakv odgovor na sva tri pitanja, a to što su lupetali nešto što nema veze sa ispitom nije bila njihova stvar. Izvukli bi neko pitanje i pričali bilo šta što znaju. Zar su očekivali da tako polože ispit? Bila sam šokirana. Ti isti su kasnije na hodniku plašili druge da su sve znali a da su bili oboreni. On je pričao šta je znao nije važno što to nije imalo veze sa pitanjem koje je izvukao. Nije do njega do profesora je. E o tome se radi dragi moji. Ni trunke svesnosti o svom ličnom ophođenju, nastupu. Ni trunke svesnosti o svojoj odgovornosti. Tako i svi ostali skloni kukanju. Oni su uradili sve što treba. Valjda je svet dužan da brine o meni. Valjda je svet dužan da se postavlja spram mene kao pojedinca. Oh, oh, kakvo pogrešno razmišljanje.
Život je stariji, on zna bolje i on ide. Briga njega da li ste vi ušli u voz. A vi za to vreme gledajte u taj voz misleći kako nije fer jer vas nije sačekao.
Vremenom je počelo sve više da me golica kako ne treba da slušam tuđe kukanje. Pa sam prestala sa mnogima da pijem kafu. To je ta cena. Nije do njih. Do mene je. Bez obzira što su to neki od ljudi koje sam poznavala godinama. Odneo je vrag šalu. To sam znala kada bih se kući sa tih kafa vraćala kao iscđenena pomorandža, sa sve smežuranom korom. I znala sam da je moje da li ću to i dalje slušati. Izabrala sam da neću. I u jednom momentu sam bila sama, sa šačicom prijatelja. I shvatila sam da mi je to mnogo bolje nego isceđena pomorandža.
Sve u životu ima cenu. Ovu ili onu. Energetsku ili matetrijalnu. Vremensku ili zdravstvenu. Pa molim lepo, izvolte. Izaberite šta želite. Samo, da je ovo lako radio bi svako. Nema promena preko noći. Tek kada se intezivno bavimo svojim stanjem i imanjem onda polako uviđamo šta se dešava i gde smo dospeli. Što smo više povezani sa sobom to je jači osećaj za spostveni unutrašnji dži pi es. A jači smo i mi da iza njega stanemo. Ovo zamišljam kao prvu stvar koju želim da radim sa ljudima na mojoj radionici koju spremam za proleće. Osvešćivanje mesta gde smo. Dokle smo stigli. Toliko mislim da je to važno.
I svesna sam da mnogi od vas ne uživaju u tom kukanju. Nije ni čudo, biti žrtva je toliko iscrpljujuće. Znam da mnogi nisu ni svesni koliko su sami sebe stavili u ulogu žrtve. Zato i pišem o ovome. Da vam se čitajući ovo upali lampica i da se zapitate kako vi reagujete na sopstene probleme? Da li vas prati osećaj da ste nemoćni? Ili da su stvari takve kakve jesu i nikako ne mogu biti drugačije, makar ne za vas?
Dugo godina i još više lekcija mi je bilo potrebno da naučim da ne pomažem onom koji pomoć ne traži. Da ugušim svoj entuzijazam da tako kažem. Da se suzdržim. A znalo je da me ponese, kada slušam ljude i probleme sa kojima se suočavaju, da imam želju da ih vodim kroz proces. Mnogo puta se to završavalo da ja budem isceđena pomorandža, pa sam bila zbunjena. U čemu je fora? A onda sam shvatila, da je nekima potrebno samo da pričaju, da ne kažem kukaju bez ikakve želje da se uhvate u koštac sa sobom i svojim problemima. Bez želje, svesne ili nesvesne da učine bilo šta da im bude bolje, da se osećaju dobro. Pa što bih ja trošila svoju energiju na to? Naučila sam i da procenim ljude kukače kako ja volim da ih zovem. I onda samo slušam svoj dži pi es, šta mi poručuje. Imam li volje da ih slušam ili da se zahvalim i produžim svojim putem. Do mene je nije do njih, zar ne?
Tebi tvoje meni moje. Uh, kako mi se dopada ova misao. Tako je čista i jednostavna. A teško se do nje dolazi. Teško se dolazi do tog čistaca sa sobom, gde prestaje moja odgovornost. Za drugog. I gde počinje moja odgovornost za sebe.
Ljudi nesporno imaju potrebu da pričaju o onom što ih muči. Što ih boli. Svi imamo tu potrebu. I skroz je ok da nas prijatelji slušaju ako je došlo dotle, da nam je voda u ušima. ja volim da slušam moje ljude kako kukaju kada im je to potrebno. Pa im još malo i pomognem, pridružim se da kukamo zajedno. Ali zna se koja je granica. I o čemu ovde govorim. Prebacivanje odgovornosti na druge za svoj život je ono što nije dobro.
Jeste da odgvornost sa sobom nosi i prihvatanje posledica. Bilo dobrih ili loših. Za mene je to najuzvišenija sloboda. Saznanje da za svoje izbore, odluke i za sebe uopšte odgovaram sama. Pa i za posledice tih istih izbora i odluka. A posledice često budu lepe i oslobađajuće, i prijatne. Jer ništa ne može da se meri sa tim osećajem da sam zahvaljujući sebi i svom zalaganju nešto postigla. A i kosmos se često pojavi na strani onih koji se odvaže da budu odgovorni i ranjivi.
Jedno je sigurno. Od kukanja nema selameta ili vam sreće, radosti, ispunjenja… Jer je sva moć prebačena u druge ruke. Nemojte da igrate kako drugi sviraju nego naučite sami da svirate i igrate. Svoju melodiju. Svoju igru. Razvite novu svesnost, vežbajte, osvešćujte. Probajte. Lovite sebe svaki put kada počnete da umanjujete svoju moć a uvećavate moć drugih. I uvek se pitajte na koji način možete da reagujete u određenim situacijama. Šta još možete da uradite.
Neuronauke su dokazale moć imaginacije. Ono što mislite to vam se nekako i dešava. Postoji veza između onoga što govorimo i što nam se dešava. Reči su jako važne. I način na koji ih izgovaramo. Zato valja malo obratiti na njih pažnju. Obratiti pažju na to kako govorimo i o sebi i o drugima. A tu je i čuveno sa kim si takav si. Ako ste okruženi sa ljudima koji stalno kukaju neminovno i vi ćete ući u taj mod. Kukanja. I prebacivanja odgovornosti na druge, društvo i vreme. Kao što vidite, ima tu raznih načina na koje mi usvajamo neko ponašanje. Pa ono postane normalno za nas. Navika. Zato izaći iz poznatih obrazaca uopšte nije lako. Ali je blagotvorno. Kada uvažimo svoje srce i stomak. Pa slušamo šta nam poručuje. Pa polako gradimo svoj put. Jačamo. Prevazilazimo. Jedan od važnijih koraka na putu ličnog razvoja jeste preuzimanje odgovornosti za sebe i svoj život. Kada se to desi i kukanje će prestati. Jer više neće imati smisla. A ceo jedan svet će vam se otvoriti.
Nije do drugih do vas je, zar ne?