Pre neko veče sam gledala emisiju Sasvim prirodno u kojoj su se bavili tajnom najdugovečnijih ljudi na svetu. U Memedovićevom stilu su otišli na jedno od pet mesta na planati gde ljudi žive u proseku 94 godine. Na ostvro Ikarija u Grčkoj.
Ah, more. Mediteran… Osećam se odlično samo dok gledam u pučinu pa makar i preko ekrana. Voda je za mene Sveti gral. A more, uh…. Gotovo da sam mogla da osetim onaj blagi letnji povetarac u kosi. A kada sam zatvorila oči, osetila sam miris mediteranskog bilja. Morskog rastinja. Cvrčke. Ekstaza.
Nego da se vratim na temu, u ovom sumornom zimskom danu… Plava zona je projekat koji je 2004. godine pokrenuo časopis National Geographic, na čelu sa istraživačem Denom Bjutnerom. Projekat je trajao sedam godina a istraživali su lokalitete gde živi najviše stogodišnjaka, njihove navike i način života.
Otkrili su 5 mesta na planeti u kojima žive najdugovečniji ljudi na svetu. To su Barbadžija na ostrvu Sardinija u Italiji, Okinava u Japanu, grad Loma Linda u Kaliforniji, poluostrvo Nikoja u Kostariki i ostrvo Ikarija u Grčkoj. Ovo istarživanje je pokazalo da na ovim mestima ljudi gaje kulturu življena koja im pomaže da budu zdraviji i fizički i mentalno, vitalniji i dugovečniji. Stanovnici ovih mesta prosto ređe oboljevaju od uobičajenih bolesti a žive u proseku 10 godina duže u odnosu na stanovnike ostalog dela planete.
Navike u ishrani, umerena fizička aktivnost kroz rad, osećaj pripadnosti porodici i zajednici su faktori koji su uticali da ovi ljudi žive jedan dug i lep život.
Fascinirala me je činjenica jednostavnosti življenja.
Gledajući te ljude na Ikariji, videla sam ljude koji se smeju, svaki dan se druže, piju vino. Jedu pretežno povrće sa podneblja sa koga potiču i koje najčešće sami uzgajaju. Meso konzumiraju retko, kao i ribu. Svaki dan rade poslove oko domaćinstava, dnevno prepešače oko 10 kilometara. Ne žure nigde, jer ono što ne urade danas uradiće sutra. Ah, tako jednostavno a tako komplikovano za savremeni svet bombardovan svim i svačim od jutra do mraka.
Vreme za njih nema nikakvu odrednicu.
Jednostavno život se odvija svakog dana, akcenat je na sadašnjosti. Sutra je novi dan i nova prilika. Sve što se ne stigne danas uradiće se sutra. No stres, no sikiriki. U tom, takvom danu obavezno se ruča sa porodicom i prijateljima. To je nešto što se podrazumeva. Vreme za druženje i po koju čašu vina. Vreme za smeh, zabavu i humor. Prilika da ljudi razmene po koju reč. Bože, koliko nam sve to nedostaje..
Mi smo izgleda pobrkali lončiće. Cenzurišemo stvari koje nam hrane dušu zarad nekih “viših” i “važnijih” obaveza. A šta je važnije od vremena za sebe u danu, za porodicu, prijatelje pa i za rad ali smislen? Bez ovoga naše duše su izgubljene, postajemo roboti polako ali sigurno. Za koju godinu nećemo imati vremena ni da zinemo i u sebe istresemo smuti. Super zdravi produkt taman da ne moramo da žvaćemo.
Istraživanja pokazuju da na dužinu života samo 25 % utiče genetika. Velikih 75 % uslovljeno je načinom života. Ali, nije važna samo dužina života. Važniji je kvalitet tog života. Džaba vam da živite dugo ali nesrećno. Zar ne bi svako od vas pristao da živi kraće ako treba ali da taj život proživi punim plućima? Ja bih, bez da trepnem.
Čemu sve ako smo stalno umorni, ljuti, razdražljivi, nervozni u brigama? Koja je onda poenta života? Čekanje odmora da se odmorimo. Ali ne može se od nesrećnog života napraviti srećan odmor.
Svi ovi ljudi iz plave zone imaju osećaj svrhe, smisla. Na Kostariki to zovu Plan de vida ili životni plan. Na Okinavi u Japanu to je Ikigai ili razlog da se budiš ujutru. Ikigai predstavlja razlog da živiš pa čak i u stotoj godini. Nekima taj smisao daje porodica, prijatelji, nekima deca, nekima hobi ili posao… Japanci veruju da je gubljenje životnog smisla povezano sa smrtnošću.
Smisao življenja pronalaze u običnim stvarima.
Čini mi se da se danas provlači trend da nam je potreban ne znam kakav smisao ili cilj u životu. Da taj smisao mora biti nešto veliko, daleko, materijalno isplativo. Zapravo je potpuno suprotno. Smisao pronalazimo u svakom danu. U običnim stvarima koje radimo. Naše je da svoj dan, svaki bez izuzetka organizujemo, što je više moguće prema našim potrebama i željama. To ponekad znači i stati, odmoriti. Pratiti lični dži pi es.
Kada krenete na pravi put ostvarenja i ličnog razvoja, prvo treba da naučite da se povežete sa sobom, da utišate buku sveta, da pratite svoju navigaciju. Počinje se od sebe danas. Ali toliko smo izgubljeni da je većini potrebno učenje kako da se poveže sa sobom i vrati na svoj put. To je moja misija, strast.
A savremeni čovek?
Lako je njima, tamo na ostrvu, izolovani bez buke sveta. Lako je njima tako, pomisliće neki od vas. Slažem se, možda im je lakše. Na kraju, vrlo malo spoljašnjih ometača njima remeti dan. Savremeno društvo je prepuno ometača. Svi negde jure, žure, uradi juče po mogućstvu. Buka je nesnosna. Ali i naš pasivan odnos prema tome. Činjenica je da smo samo prihvatili te uslove, bez da smo pomislili da može drugačije. Može, uvek može drugačije. Mislimo da je to danas novi normal. Tako ili nikako. Ne bih se složila sa ovim. Jeste, da je jako teško smisleno organizovati svoje vreme. Smisleno pre sevga za vas. Ne opšte prihvaćeno smisleno. Razumevanje sebe, svojih potreba i vrednosti kao i uspostavljanje kontakta sa sobom je nešto neophodno da uradimo. To je ono što stalno govorim ljudima.
I da dodam kad sam već kod ovoga, dok god ste u energiji lako je njima a meni je teško, niste na dobrom putu. Cela ideja koju propagiram je da počnemo sa mesta gde smo trenutno, u uslovima koji su tu, sa osećanjima koja su prisutna. Dok god imate potrebu da se poredite još niste na pravom putu. Konačno, uvek će biti oko nas ljudi kojima je lakše i onih kojima je teže. Kakve to veze ima sa vama?
Nesporno je da ovi ljudi imaju recept za jedan lep, dug, vitalan život. A taj recept je toliko prost da boli kada pomislimo na njega. Imati razlog za ustati ujutru pa makar to bilo i da se nahrane koze. Jesti zdravo, umereno. Raditi. Družiti se iskreno i otvoreno. Smejati se. Piti vino. Upijati sunce. Pomoći drugima kada im je pomoć potrebna. Podeliti ono što imaš. Primiti darove drugih ljudi. Voleti se. Igrati…
I nije njima lako, kao što nije nikome lako. I nije poenta da nam bude lako. Svaki posao je težak. Svaki. Sećam se kada sam mom tati dok je radio kao profesor u srednjoj školi, kada bi doašo kući u jedan i rekao da je umoran, govorila ma daj molim te radiš pet sati i to ne svaki dan budi srećan, šta misliš kako je onima koji rade po osam i više sati. On bi se samo nasmejao i mudro nije odgovorao. Sve dok ja nisam počela da držim radionice u školi. Posle četiri časa bila sam iscrpljena kao krpa. Koliko je to teško, hendlati sa tridesetoro mladih u prostoriji. Od tada pa zauvek razumem da je svaki posao težak na svoj način.
Elem, valja svoj život živeti svaki svaki dan. U skaldu sa sobom umesto autopilotom. I da, možda to nije senzacionalistički, pomepezno. Ali je to ono što donosi radost i otvara kreativnost, a onda i mnogo šta drugo nam se otvara. Trebalo bi izgraditi svoj život tako da svaki dan kroz naše navike i rituale hranimo svoju dušu a onda će biti mnogo lakše nositi se sa olujama života.
Zato ljudi kakav vam je način života, da ne kažem life style, tako će vam biti i sve ostalo. A u life style spada i vaše mentalno stanje, svakako. Sve je to povezano u jedan krug. Zdravlje, telo, psihičko zdravlje, rad, odnosi sa drugima. I valja negovati sve ove delove, naravno u skaldu sa sobom. Kako drugačije?